jovanatrmcic

Након Другог пунског рата, Иберијско полуострво потпада под власт Рима. Процес потчињавања, а касније и романизације није био уједначен. Територије медитеранске обале су лакше потпале под римску власт и утицај каснијег процеса романизације него атлантска обала, неки делови у унутрашњости полуострва, или северни делови полуострва. На пример, Кантабри су пружали отпор скоро до почетка Римског царства и доласка Августа на власт[7].

Године 197. п. н. е. Хиспанија ће бити подељена на две провинције: Хиспанија Цитериор и Хиспанија Ултериор[8].

Римска освајања ће се комплетирати 19. п. н. е. након завршетка Кантабријских ратова, након чега ће се исте године извршити друга подела Иберијског полуострва на провинције Бетика, Тараконенсис и Лузитанија[8].

Процес романизације подразумева преузимање језика, обичаја и друштвеног уређења Рима који је започет негде око 110. п. н. е. и трајаће све до средине 3. века[8].

Додела римског грађанског права омогућила је личностима рођеним на тлу Хиспаније, као што су били Трајан, Хадријан или Теодосије, да постану римски цареви. Такође су многи уметници, политичари и спортисти били родом из Хиспаније, од којих су најзначајнији филозоф Сенека и песници Марцијал и Лукано[9].

Шпанија има мало шума свег око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природног пејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава. У тим условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (tomillares). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.

Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго). У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.
Историја
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Шпаније
Праисторија
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Праисторија Иберијског полуострва

Године 1994—1995. пронађени су остаци првих предака човека на тлу данашње Шпаније, у Великој долини Атапуерка у Бургосу и дато им је име Хомо антецесор (лат. H. antecessor), за кога се верује да је стар око 800.000 година[2]. Године 2007. је међутим, у једној од пећина Атапуерке, откривен је зуб, премолар, који би могао бити стар око 1.200.000 година[3].

Године 1848. у пећини Ђавоља кула на Гибралтару, откривени су остаци лобање неандерталца (лат. H. neanderthalensis), 8 година раније пре него што су откривени остаци у долини Неандер поред Диселдорфа[4], а 1923. на истом месту откривени су остаци детета неандерталца[5].

Први хомо сапијенс (лат. H. sapiens) се појављује пре око 15.000 година[6] у пећинама Кастиљо и Морин у Сантандеру, Куето де ла Мина у Астурији. Овај палеолитски човек је живео од сакупљања плодова, лова и риболова.
Реплика осликане таванице у Алтамири

Године 1885. откривена је пећина Алтамира у Сантандеру. Пећинска уметност имала је религијску употребу. У Алтамири су нађени цртежи 38 бизона, 26 коња, 10 говеда, 14 коза, 63 јелена, 5 дивљих вепрова, 1 мамут, 1 лос, риба, дивља мачка, вук, 10 недефинисаних облика 9 људских фигура, неколико шака и око стотињак различитих знакова[6].

Око 10.000. п. н. е. десиле су се корените промене у клими. Наступило је ледено доба, нестале су животињске врте попут мамута а појавиле су се нове, које је човек припитомљавао. Почео је да напушта номадски живот, да оснива прве насеобине и да обрађује земљу. Камен почиње да употребљава за израду оруђа потребног за обраду земље или млевење жита, а појављује се и прва керамика, која је служила за чување хране[6]. На Иберијском полуострву су нађене гробнице са ножевима и каменим секирама од вулканског камена које потичу из периода позног палеолита (између 8.000 и 5.000. године п. н. е.). Такође су нађени украсни предмети и грнчарија. У пећинама Каригуела (Гранада) и Нерха (Малага) пронађена су складишта жита. Валенсија и Аликанте такође садрже трагове живота човека каменог доба као и пећинско сликарство. Док у Кантабрији и Аустрији пећинско сликарство потиче из палеолита, неолитско пећинско сликарство се налази на обали Средоземља[6]. На Средоземљу, у пећини Мореља, пећинско сликарство приказује сцене из лова и првих ратова, док у Арањи и Пахареху се могу видети жене како врше домаће послове, а у Когуљу и Алпери постоје цртежи жена које играју — вероватно су биле свештенице[6].

Шпанија има мало шума свег око 15% укупне површине, и заступљене су само на вишим деловима планина, највише на северозападу државе. У унутрашњости Шпаније основу природног пејзажа чине ксерофитне заједнице. Шикару (matorral), углавном тешко проходну сачињавају грмови јасена, ловора, рузмарина и дивље маслине, а на лошем земљишту расте трава. У тим условима успевају лековите биљке, најчешће лаванда, кадуља и мајчина душица. Простори који су обрасли мајчином душицом називају се „томиларес“ (tomillares). У пролеће кад шикара и површине под лековитим травама озелене привлаче живи свет својим шаренилом боја и ароматичним мирисима.

Лети је знатно другачије, јер уз стално ведро небо и високу температуру, вегетација углавном пожути, а у први план долазе огољени камени блокови (сипари). Југоисточни део Мезете, у таквим условима, има оскудну степску вегетацију. Средоземну обалу карактерише разноликост, која је углавном производ људског рада, односно ради се о култивисаним биљним врстама (агруми, маслине, винова лоза, поврће, чак и палме и друго). У средоземним климатско-вегетацијским условима живи медитеранска фауна, коју карактерише велики број гмизаваца, инсеката и птица, док су се крупније животиње одржале углавном у планинским пределима.

Основу хидрографске мреже Шпаније чини пет река: Гвадалкивир, Гвадијана, Тахо (Тежо у Португалу) и Дуеро, које припадају сливу Атлантског океана и Ебро – притока Средоземног мора. Реке на северозападу Шпаније имају више воде, краћи ток, релативно велики пад, а њихова естуарска или ријаска ушћа погодују развоју воденог саобраћаја. Токови који се спуштају са високих планина (Пиринеја, Бетијских Кордиљера и др.) имају велике падове и значајан хидроенергетски потенцијал. У кречњачким теренима реке су најчешће формирале кањоне или клисуре, стрме одсеке („квесте“) а ту су и водопади и брзаци, погодни за производњу електричне енергије. Већи токови искоришћени су за наводњавање плодних равница.

Најстарији део Шпаније, представља 600-800 метара висока висораван Мезета, која је грађена од прекамбријских и кристаластих стена и старих кречњака. На северу је окружена младим набраним Кантабријским планинама и Пиринејима (Пико де Анети, 3.404 m), а на југу Андалузијским планинама или Бетијским Кордиљерима, који су грађени од мезозојских и терцијарних наслага.

Андалузијске планине састоје се од неколико масива, који се пружају паралелно с обалом Средоземног мора: централни део Сијера Неваде (Sierra Nevada) с највишим врхом Шпаније (Мулаку, 3.481m). Између јужног руба Мезете, односно Сијера Морене (Sierra Morene) и Андалузијских планина налази се велика Андалузијска тектонска депресија. На североисточном рубу Мезете пружају се Иберијске планине, грађене од кредних и јурских наслага, а између њих, Пиринеја и Кантабријских планина смештена је долина реке Ебро (Храгонска котлина). Са висоравни Мезета издижу се планински масиви Сијера де Гата (Sierra de Gata), Сијера де Гредос (Sierra de Gredos) и Сијера де Гвадарама (Sierra de Guadarrama), који су настали раседањем у терцијару. Обала је углавном стрма и слабо неразуђена. Добро је рашчлањена само обала Галиције и северозападне Шпаније са мноштвом залива карактеристичног облика.