Zbog nagomilanih problema, posle duže vremena stanari naše zgrade rešiše da tog nedeljnog jutra istaknu svog predstavnika i sa šamlicom u ruci pošalju ga na skup stanara koji se zbog velike vrućine održavao u dvorištu zgrade. Sastanku nije prisustvovao jedino gosn Matić, koji je tog jutra sudio utakmicu na Poletovom igralištu, ali je delegirao svoju suprugu, koja je ionako uvek bila prisutna i vodila glavnu reč. Naša avlija koja je zbog šipke uglavnom služila za otresanje tepiha i igranje odbojke, bila je okrenuta ka kućama u ulici Strahinjića Bana i bila je idealno mesto za ovakve susrete. Tu su stanari do mile volje mogli da razglabaju o raznim temama i odbijaju duvanski dim ne misleći o tome da će neko da im prebaci.
Umele su te rasprave da potraju, jer je ona poslednja tačka pod razno, bila neiscrpna tema. Pod njom bi se našla i dečja larma od dva do pet, u vreme određeno za popodnevni odmor, loptom razbijeno staklo ili vreo pepeo koji bi neki nesavesni stanar ubacio u jednu od tri kanti sa đubretom, koje su se tada nalazilu u našem dvorištu, i oko kojih su se po mraku vrzmali pacovi, veliki kao mačke. Božidarac s prvog sprata kao i svake godine žalio se na smrad koji bi iz podruma izbijao zbog nečijeg bureta sa ustajalim kiselim kupusom. Njegovom nosu i oku nije moglo ništa da promakne. Ako bi kroz prozor svoje sobice čuo kakvu larmu, štapom bi udarao po oluku i na taj način opominjao glasne stanare, a golubove po svetlarniku terao bi klepetalom koje je kod limara dao da se izradi po sopstvenom nacrtu. Isti limar mu je napravio i specijalnu strugalicu koju je ukucao u dugačku motku i jednog dana mi doneo na vrata, kako bih povremeno s njom pročistio oluk na simsu pod mojim prozorom od ugnjilog lišća, a da njemu ne bi kapljalo na terasu.
Ali nije samo Božidarac imao svoje bube. Bilo je u to vreme, šezdesetih godina, još onih komšija koji su se isticali brižnošću oko očuvanja zgrade. Naravno svi su isticali probleme koji se najviše njih tiču. Ovima sa drugog sprata najviše su smetale bubašvabe koje su do svetlarnika stizale preko zida iz obližnje kafane, dok su se oni iz suterena i visokog prizemlja najčešće susretali s već pomenutim pacovima. Smetali su im i đubretari koji bi te iste kante svako veče praznili i lupali limenim poklopcima i dimničari koji su po čišćenju odžaka ostavljali garež ispod vratanca od odžaka u haustoru. Smetale su im i laste i golubovi što seru po terasama, psi što laju i mačke što mjauču i ceo obližnji zoološki vrt iz kojeg se, posebno u letnjim mesecima, širio miris Afrike.
Rosićki sa drugog smetalo je sve, kao i Božidarcu. Kukala je na visoke račune za vodu i tvrdila da je to zbog hauzmajstora i vodokotlića koji ne dihtuju i po celu noć žubore, zbog višečlanih porodica koji nemilice troše vodu i zbog česme u dvorišnoj zgradi koja se koristila kako bi se crevom oprala avlija ili oribale kace za kupus.
Nama sa mansarde večiti problem bili su pomereni i naprsli crepovi pored kojih je kiša stizala do tavana i preko greda do naših plafona, jer su pored dimničara i stanari često izlazili na krov, šrafili televizijske antene za odžake ili okretali šipke.
– Jel ima snega – drao bi se onaj na odžaku i vrteo antenu čas levo čas desno, dok bi mu žena kroz prozor stana okrenutom ka dvorištu odgovarala:
– Pa, bilo je bolje maločas. Vrati onako. Neka gleda ka Avali.
Problemi sa crepovima postajali su sve kritičniji kad se pojavio i Drugi program JRT. Onda se dodavala još jedna manja antena na istu šipku, a po krovu se hodalo kao po Terazijama i vrtelo se svakog vikenda kad bi stanari bili slobodni. Kablovi od mnoštva antena koji su visili na sve strane, bili su tada prava paukova mreža po krovovima Beograda i sa tim antenama činili su neobičnu siluetu grada. Svađa među stanarima bi najčešće izbijala kada bi kablovi prelazili preko tuđeg prozora i lomili komšijama razbokorene muškatle. Tako se desilo da je jednog dana Pisković sa drugog sprata krojačkim makazama isekao kabl komšije ispod, pa zamalo nije izbila tuča. Čak je i pozornik sa ulice došao, a predsednik kućnog saveta morao je da zakaže zbor stanara, kako bi se ispoštovao zakon a komšije se izmirile.
Ali nisu samo antene i crepovi pravili problem nama sa mansarde, već i prozukli oluci i ventilacioni sulundari. Ali to kao da se nije ticalo ostalih stanara. Progovorili bi o krovu tek kad bi se petlovi na odžacima zaglavili, pa im u njihove furune vraćala dim. Taj vetar koji je oduvek mučio sve Beograđane, koji je kod starijih izazivao kostobolju, a kod labilnih vrtoglavicu, duvao bi po pričanju starih lađara, tri, sedam ili čak 21 dan, mada ja nikada nisam doživeo tronedeljnu košavu. Ona ne samo da je umela da poruši antene i pomeri crepove, već je pravila takvu promaju da je iz stanova izvlačila svu toplotu, a zbog razbijenih prozora stakloresci u susednoj zgradi bi imali toliko posla da nisu mogli istog dana zameniti sva stakla po komšiluku.
Tog dana, ispred tačke razno bile su još dve tačke dnevnog reda. Prva je bio pregoreo automat za svetlo na stepeništu. Razlog je bila drvena čačkalica koju je neko zaglavio u taster. Znali su svi da smo to uradili mi, deca, kako ne bi svaki minut morali da palimo svetlo dok smo igrali tapke sa sličicama fudbalera po stepenicama.
– Pa dobro, hajde da podelimo troškove i kupimo nov automat. Ovaj je i tako još od pre rata, rekao je čika Mile Nikolajević, otac mog vršnjaka.
– Ja neću da platim, to su uradili vaši ugursuzi – javila se Rosićka sa drugog sprata, koja nije imala dece.
– Neću ni ja da platim – oglasio se Božidarac, takođe bez naslednika. – Uostalom, zašto da se kupuje nov, kada i ovaj može da se popravi.
– Ni nov neće dugo potrajati, ako se u prekidače i dalje budu gurale čačkalice, rekla je Perićka, koja svoju ćerku nije ni puštala u naše društvo.
Diskusija je dobijala sve dramatičniji tok, od toga ko ima koliko dece i da li oni sa jednim detetom treba da plate isto kao i oni sa dva ili tri deteta, do toga da je automat najmanje potreban onima iz prizemlja, a da oni u suterenu imaju svoje posebno svetlo i da ih baš briga za automat.
Tu mučnu diskusiju prekinuo je čika Alimpije, automehaničar, iz suterena dvorišne zgrade.
– Šta ste se uvatili za taj automat, kao da je u pitanju diferencijal od Džemsa. Možda je u pitanju samo osigurač. Evo, ja ću sutra to da opravim. Nego šta ćemo da radimo mi sa kapijom, koja je sledeća na dnevnom redu? Zašto se konačno ne napravi ključ za bravu? Ulaze nam kojekakvi pijandure i pišaju po haustoru kao da je javni klozet. I niko da se dovati krpe! Smrdi kao na železničkoj stanici.
– A kako će da ulazi poštar, đubretari, ovi što očitavaju vodomer i struju? – ponovo se oglasila Perićka.
– Neće to da dozvoli milicija – dodala je Matićka. – Uostalom, šta ako se zarati, kako će vojni pozivari da uđu?
– E, baš me briga i za pozivare! O kakvom ratu pričaš ti koja nemaš ni kučeta ni mačeta? – poskočila je sad gospođa Stefanović, čija su dva sina već bili viđeni za regrutaciju.
Rasprava o zaključavanju kapije nije dovela do rezultata, već se pretopila u drugu temu, da je nama potreban neko ko će redovno da održava zgradu, pa potom kako te kante iz dvorišta treba izbaciti na ulicu, pa ni đubretari neće imati potrebe da ulaze…
Kućni savet se razišao negde pred ručak jer je trebalo ispratiti fudbalske utakmice i sportsku prognozu. Žene koje su prisustvovale skupu stanara požuriše da dovrše zapršku, a neki svratiše u baštu pomenute kafane da popiju po koju čašicu za još jedan uspešno održan sastanak stanara.
Priče sa dorćolske mansarde 